понедељак, 19. март 2012.

Škola akademika Šćetinjina...





...Ako se oni nečemu uče, to je da razumeju Dušu, stremljenja, misli drugog čoveka. Nije matematika ovde važna, već čovek koji razume matematiku. Ne matematika radi sebe same, već matematika zbog puta ka Istini. I ukoliko je dimenzija motiva – »radi čega« - tim je uspešniji proces napredovanja u oblasti znanja. Našem naslednom pamćenju poznato je ustrojstvo svemira i načini života u kosmičkom prostranstvu. Zato je veoma važno ne dozvoliti ni pomisao, da oni nešto ne znaju. Ako neko od onih koji objašnjavaju dozvoli sebi takvu misao, njegovi učenici odista i neće znati.
Bitno za onoga ko objašnjava je – da stupi sa učenikom u odnos rešavanja problema, tada će učenje krenuti samo od sebe. Ne sme se koncentrisati pažnja na obučavanje, na memorisanje. Ne sme se dozvoliti pomisao, da ih neko uči. Sarađujući, oni prestaju da osećaju, ko je od njih učenik, a ko učitelj. U procesu rešavanja problema stiču se neophodna znanja, a faktički je to prisećanje na zaboravljeno.

Važno je biti u atmosferi iskrenosti, ne sme da bude uvreda, ljutnje. Reči »ne tako«, zapravo ne postoje. U drevnoruskom jeziku nema zaustavljanja kretanja, nema loših reči. Drevni ljudi u bilo kom narodu,ne označavaju rđavom rečju nikakvu pojavu. Ona ne postoji – nad njom ne treba gubiti vreme. 
Nedobro ne postoji.










Kod naših predaka, kod slovena,
među delima od velikog značaja,
uvek je prema rečenicama i rečima
bilo osobito poštovanje.


Zato kod onih koji rade sa decom, govorni niz mora imati dubinu, isključujući slučajne reči, koje odvlače Misao. Ogroman značaj imaju reči, ogrejane osećanjem. Istina, nasleđe – to je duhovnost. Neophodno je dete uvesti u prirodan kosmički proces – večnog samoobnavljanja. Tada si podario detetu večnost, radost življenja, istinsko postojanje. Ne prividne forme.








Нема коментара:

Постави коментар